Utopljene duše

Sinoć sam, napokon, završio zbirku pod nazivom „Utopljene duše“ Vladislava Petkovića Disa. Bolji bi izrazi bio – u cjelosti je pročitao, nadušak. Dugo mi se motala po rukama, sve krenem, pročitam dvije – tri pjesme pa stanem, onda je zaturim negdje pa opet ponovo. Valjda je tako i bolje. Treba sazrjeti u čitanju pjesama da bi se uopšte pristupilo Disu.

Dis je modernista, zauzima istaknuto mjesto u srpskoj poeziji 20. vijeka . Zauzima nezaobilazno mjesto i  u antologijama. Ipak, tužno je to što je njegov život, pa i poezija ostala nepoznanica do danas. Tragična sudbina pratila je pjesnika kroz čitav život. Izgleda i nakon smrti. Živio je na rubu siromaštva, uvijek gurnut na marginu. U boemsko društvo beogradskih velikana ušao je tiho, a ostao zapamčen kao jedna od najosobenijih figura tih krugova.

Dis je pjesnik sumornih raspoloženja, čak i očaja, njega ne možete sa osjmjehom čitati u blago ljetno jutro. Njegove pjesme se ne mogu govoriti na zabavama. Dis u modernu poeziju uvodi novi sezibilitet. Pjesnik je iracionalnog, nalazi motive u podsvjesnom. To su bile novine u tadašnjem pjesničkom izražavanju.

Knjigu “Utopljene duše” Dis je objavio 1911. godine. Štampao ju je o svom trošku, jer nije bilo izdavača koji bi objavio njegovu poeziju. Za to je bio krivac Jovan Skerlić, najuticajniji srpski kritičar, koji se žestoko okomio na Disa govoreći da je nauk i imaitator, da mu je poezija dekadentna, išavši toliko daleko da je n egovoj poeziji odredio crte degenerika.

Poezija “Utopljenih duša” je negatorska, bolećiva, plačna i crna. Zbirka se sastoji iz pet ciklusa: Kuća mraka,  Umrli dani, Tišine, Nedovršene riječi i San. Čak su i naslovi hit cjelina puni mraka, ličnog, dubokog bola, pesimizma, filozofskih vizija životnog besmisla i prolaznosti . Kao prolog Dis koristi pjesmu „Tamnica“. To nije nimalo slučajno.  Ona sadrži nosnovne naznake motiva čitave zbirke.

 

Tamnica

To je onaj život, gde sam pao i ja

s nevinih daljina, sa očima zvezda

i sa suzom mojom što nesvesno sija

i žali, k'o tica oborena gnezda.

To je onaj život, gde sam pao i ja

 

sa nimalo znanja i bez moje volje,

nepoznat govoru i nevolji ružnoj.

I ja plakah tada. Ne beše mi bolje.

I ostadoh tako u kolevci tužnoj

sa nimalo znanja i bez moje volje.

 

I ne znadoh da mi krv struji i teče,

i da nosim oblik što se mirno menja;

i da nosim oblik, san lepote, veče

i tišinu blagu k'o dah otkrovenja.

I ne znadoh da mi krv struji i teče,

 

i da beze zvezde iz mojih očiju,

da se stvara nebo i svod ovaj sada

i prostor, trajanje za red stvari sviju,

i da moja glava rađa sav svet jada,

i da beže zvezde iz mojih očiju.

 

Al’ begaju zvezde; ostavljaju boje

mesta i daljine i viziju jave;

i sad tako žive kao biće moje,

nevino vezane za san moje glave.

Al’ begaju zvezde, ostavljaju boje.

 

Pri beganju zvezda zemlja je ostala

za hod mojih nogu i za život reči:

i tako je snaga u meni postala,

snaga koja boli, snaga koja leči.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala.

 

I tu zemlju danas poznao sam i ja

sa nevinim srcem, al’ bez mojih zvezda,

i sa suzom mojom, što mi i sad sija

i žali, k'o tica oborena gnezda.

I tu zemlju danas poznao sam i ja.

 

Kao stara tajna ja počeh da živim,

Zakovan za zemlju što životu služi,

da okrećem oči daljinama sivim.

Dok mi venac snova moju glavu kruzi.

Kao stara tajna ja počeh da živim,

 

da osećam sebe u pogledu trava

i noći, i voda; i da slušam biće

i duh moj u svemu kako moćno spava

k'o jedina pesma, jedino otkriće;

da osećam sebe u pogledu trava

 

i očiju što ih vidi moja snaga,

očiju što zovu kao glas tišina,

kao govor šuma, kao divna draga

izgubljenih snova, zaspalih visina.

I očiju što ih vidi moja snaga

 

Treba napomenuti da je Dis bio samouki pjesnik. U njegovim sthovima osjete se bodlerovski motivi. Da li je to rezultat razgovora za kolegama pjesnicima ili slučajno, to bi se moglo nagađati. Spomenuo bih još par značajnih pjesama iz pove zbirke. „Ne marim da pijem“, nezaobilazna himna kafanskih druženja, „Možda spava“, „Nirvana“, „Rob“ . Dakako, nepravedno bi bilo reći da su ostale loše.

Vladislav Petković Dis umro je 18. maja  1917. godine, kada je potonuo paraobrod „Italija“, torpedovan od strane njemačke podmornice. Ironične li smrti, autor „Utopljenih duša“ se na kraju i utopio.

 

 

Utopljene duše

Još jednom samo, o, da mi je dići

ispod života svet umrlih nada;

još jednom samo, o, da mi je ići

prostorom snova pod vidikom jada.

 

Potajna slabost i žudnja ka sreći,

skrivene misli u boji ljubavi,

njen pogled nekad sve što znade reći,

još jednom samo da je da se javi.

 

U harmoniji svetlosti i tame,

lik duše trajno gde se od nas krije,

gde svesti nema, već ideje same,

otkud bol sleće, da osećaj svije

 

u meni o njoj, o lepoti, cveću

i o mladosti – o još jednom samo,

da mi je da se moje misli kreću,

da mi je da sam još jedanput tamo.

 

Da mi je da sam u predelima onim,

gde su mi mladost, san i uspomene,

kod negda svojih da je da se sklonim

s lepotom njenom što k'o miris vene.

 

Il’ da je groblja, senki, vetra, zvuka

i igre mrtvih, avetinja kolo,

da je bolova, sećanja, jauka –

znamenja, da sam nekad i ja vol'o.

 

Al’ nije. Ja znam svi ti dani stari,

i želje, njena tuga i lepota,

i nežne veze osmeha i čari

nemaju više za mene života.

 

Nemaju više života ni za nju

sva njena ljubav i moja stradanja:

dremež i suton i noću i danju.

Nama se spava. Nama se ne sanja.

 

Gube se redom, trunu pod životom

aleje bola i podneblja plava,

i moja lira sa njenom lepotom,

tugom i srećom… Da je da se spava.

 

I samo katkad, al’ to retko biva,

nju kada vidim posred ovih zala,

prilazi meni neka magla siva,

nagovest bleda dalekih obala.

 

Gledeći dugo taj magleni veo,

kamo se dani moji razasuše,

širi se pokrov velik, prostran, beo,

pod kojim leže utopljene duše.