Društvo, do tebe je!
Hej ti što me čudno pogledaš svaki put kad me vidiš zato sto nisam tvoja definicija ljepote. Da, tako je. Tebi nisam.
Hej ti koji ne znaš šta je ljepota. Moja ljepota. Onaj najljepši dio mene koji možeš da vidiš kada se smijem, možeš da vidiš tu iskru u mom oku. Možeš, ako se potrudiš.
Kada volim, volim svim srcem. Kada to srce slomiš možeš da mu zafališ. Bez obzira koliko god ga slomio ja kada zavolim zavolim i najdubljim dijelom svog srca. Čak i onda kada se previše izvinjavam, kada ti kažem da mi je žao što sam dosadna, stvarno to mislim.
Vidi, postoji taj neki mali glasić u mojoj glavi koji mi govori da nisam dovoljna. Koliko god se trudila da ga ne čujem ili bar da ga ignorišem, ne da mi. Često taj glasić i ja ostanemo sami i pustim ga da priča da vidim šta ima da kaže. Zbog njega često znam i da pustim koju suzu, ono onako, da niko ne vidi. Nekako mi je taj glasić u isto vrijeme postao najveći neprijatelj i najbolji drug.On i ja smo zajedno stalno. Na putu do škole, na času, pa i u trenutku kada se najglasnije smijem on mi nešto šapne i ja se promijenim. Jednostavno je takav.
Misliš da je to fino? Pokušaj da budeš zarobljen u svojoj glavi, a da nisi u mogućnosti da pobjegneš, i dok paničariš, jer nema izlaza, taj jedan mali glasić ti govori da nikad nećeš uspjeti, da nisi sposobna da uspiješ. Kada uđeš u prostoriju zamisli da u glavi samo čuješ podrugljivo šaputanje: gledaju te, past ćeš, svi će da ti se smiju. Nikako nije zabavno.
A znaš li šta me dovelo do toga? Ti. Baš ti. Ti i tvoja glupa pravila da neko mora da bude ovakav ili onakav. Uporno mi govoriš da hodam ispravno i da pazim šta govorim. E pa neću. Imam i ja neki glas koji će se pokušati izvući iz tvoje zamke. A ti si? Znaš li ko si ti? Ti si to pokvareno društvo koje ne samo meni, već i stotinama hiljada mojih vršnjaka ruši samopouzdanje i stvara male neprijatelje u glavi. Da, baš ti. Kako bi ti bilo kada bi te neprestano pratio taj neki pritisak o nebitnim stvarima.
Želim da budem ja. Ja sam jedina ja koja postoji i na svijetu ne postoji niko drugi kao ja. Da, malo sam oštećena, ali to je dio moje ljepote. Ako ti se to ne sviđa, hvala što si me saslušao, ali ja se zbog tebe ne mijenjam. A oštećena sam baš zbog tebe. Da, imam mnogo promjena raspoloženja ali, vidi, ako si uz mene, bit ćeš nagrađen najboljom prijateljicom koja je tu da te sasluša pa čak i ako si uradio nešto najgore. Bit ćeš nagrađen najljepšim osmijehom kojeg si ikada vidio i tom iskrom u očima koja može da te oslijepi. Sve to, ako se potrudiš.
Ako si se ikada zapitao kako mi je, dala sam ti odgovor. Društvo, do tebe je.
Ti se mijenjaj, ne ja.
Ako si ostao sa mnom do kraja, ti koji ovo čitaš, nadam se da vidiš da nisi sam. Pusti da društvo bude takvo kakvo jeste, okrutno sa svojim glupim pravilima. A ti, ti budi ta zraka sunca koja će svima da popravi dan, jer vjeruj mi, ti to već jesi.
Tekst: Sarah Hamzić, 15 godina, Dječiji parlament
Naslovna fotografija: Sarah Hamzić
Fotografije iz članka: tumblr.com
