BMK: Ne udaraj za moje dobro
Nadam se da je ovo samo san, da se ovo ne dešava. Pružam ti ruke, ali ti se okrećeš, zovem te, ne odgovaraš, tvoje ime odjekuje od zidove koji se nalaze između nas. Čujem samo svoje izmučene vapaje za tvojim dodirom. Jecaji me guše, propadam kroz ambise bola.
Trzanje na svako podizanje ruke,stavljanje dlanova preko lica,sklupčavanje da se zastitiš… Svaka modrica,ožiljak i riječ ponovno zabole jednako kao kada su zadane. Molim vrijeme da brže prođe,da se skučim u svoja četiri zida i napokon osjećam sigurnom, bez strepnji od novih udaraca i šamara. Da pokupim preostale krhotine svoje boli i odem daleko. Dan mi krene divno. Ujutro budem sretna i na mom licu sija osmijeh, ne dopuštam nikome da ga skloni. A onda dolazim kući. Sve postaje suprotno.
Na ulaznim vratima osmijeh se već refleksno pretvara u bolan izraz lica. Vika, galama… Napravim li bilo šta pogrešno, ne gine mi jedan šamar, udarac, podvik koji su mi postala svakodnevnica. Ako je moj ton drugačiji od onog kakav on želi nagradi me šamarom. Da se naučim da sve on određuje.
Danas sam prilikom čišćenja kuće rekla da ne mogu odmah počistiti nered koji je on napravio u kuhinji jer nisam završila s kupaonicom. Unio mi se u lice te mi tako snažno zavrnuo zapešća da sam pala na pod. Ošamario me jer sam stavila ruke ispred glave kako bih spriječila daljnje udarce. Kakva je to uopšte kolektivna svijest? Nemamo mi to, mi samo znamo za kolektivnu nesvijest. Kažu ti da ne prijaviš nasilje u komšiluku jer si nekako tu, gledaće te mrko ostatak života, ne možeš to da uradiš, a možda na kraju krajeva, možda i nije tako strašno. Ne možeš da prijaviš ako malo dalje ziviš jer nisi očevidac i onda se petljaš negde gde ti nije mesto, bezveze, to je posao nekog drugog, možda nekog bližeg.
I tako to ide ciklično.
Ali šta se onda dešava? Šta se dešava ako neko ne obavlja svoj posao, ako ja ne obavljam posao kao građanina, kao komšije, kao zaposlenog u nekoj javnoj institucija, ako ne obavljam posao kao čovjeka, šta se onda dešava? šta se dešava kada svi zaboravimo i prestanemo da budemo ljudi jer je to nečija druga briga? Šta? Shvataš li besmisao ovoga što kucam, ako nešto gledaš prečesto postaje navika, ako vidiš rijetko samo je prolaz i nije tvoja stvar. I Marija, koja ima 21 godinu i koja je od strane svog muža prebijena, ošišana, žigosana, mučena, ponižena, kaže da ga i dalje voli.
Mislite o tome kada sljedeći put ljubav prema nekome postavite iznad svog ličnog psihičkog i fizičkog dobra.
Autorica teksta: Selima Dračo
Poruke osmislili članovi i članice Budi Muško Kluba Zenica
