Mirjana Karanović za Radio Active: ”Boreći se protiv sopstvenih ograničenja, protiv sopstvenih strahova, mi kreiramo prostor slobode”
Prošlosedmično gostovanje glumice Mirjane Karanović, povodom izvođenja predstave BNP-a ”Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali”, iskoristili smo za kratki razgovor o samoj predstavi i temama kojim se predstava bavi. Kroz razgovor saznali smo nešto o njenom shvatanju slobode, utjecaju umjetnika na dešavanja u društvu i perspektivi mladih glumaca.
Predstava ”Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali”, dotiče se otuđenosti i ne razumijevanja među ljudima. Svi nešto čuvamo i krijemo u sebi, šta se dešava kada to izgovorimo?
Mirjana Karanović: Ja mislim da većina ljudi misli da kada izgovori ono što je duboko u njima da će se desiti nešto veliko i strašno, ali zapravo ne dešava se ništa strašno, jedino se povežemo između sebe. Ta usamljenost postaje mnogo manja. Ova predstava se bavi odnosima između brata i sestre, majke i sina, kćerke i oca, žene i muškarca. Tanja Šljivar koja je napisala ovaj tekst je pomoću reči razgolitila odnose i emocije koji se pojavljuju u takvim odnosima. Na neki način kao da je htela da otvori neki tajni svet u takvim odnosima. Rečima između oca i kćerke, nešto što ja lično doživljavam kao važnu vezu i u mom životu je to bila i još uvek je važna veza, bez obzira što mi otac više nije živ, jer je to veza koja je mene formirala i oblikovala kao ženu. U tim vezama ima puno neostvarenog i nedorečenog, zbog toga što smo kao društvo veom zatvoreno i na neki način patrijahalno. Očevi i kćerke, nekako se podrazumeva, da vole jedni druge, ali zapravo ta ljubav nikad nije ostvarena u nekoj prisnosti ili nežnosti, jer postoji toliko mnogo razloga da muškarci ne otvaraju svoju slabu i nežnu stranu. Nekako se sklanjaju od emocija koje su vrlo važne za devojčice. Mogla bi o svakom od tih odnosa puno da kažem, ali to je čitav jedan svet o kome se ne govori puno i ja znam kroz svoj život da je to uvek bilo pod onim ”podrazumeva se” da se volimo, ali nikada nećemo o tome govoriti.
Danas često čujemo da smo u modernom svijetu jako otuđeni. Koliko se mi u životu slušamo i da li čujemo šta nam neko govori?
Mirjana Karanović: Nisam sigurna da je današnji svet najotuđeniji od svih mogućih svetova. Prvo mislim da nemamo sa čim da upoređujemo, a drugo svako doba ima svoje loše stvari, ali i prednosti. Mislim da se danas ljudi polako uče da govore jedni drugima, da govore ono šta im se dešava i mislim da pitanje otuđenja nije pitanje nekih ličnih odnosa nego pitanje gde se ovaj svet kreće uopšte. Komunikacija među ljudima u velikoj meri određuje i to koliko smo zapravo egzistencijalno ugroženi, koliko smo uplašeni za svoju sigurnost, za finansijsku ili sigurnost u načinu života. Danas ima puno uznemirujućih vesti koje nas okružuju i jako je teško izolovati se od svega toga i koncentrisati se na ono šta je tvoj život, na ljude koji tebe okružuju. Mi danas više nego ikad brinemo o nekim globalno-političkim dešavanjima, a pitanje je koliko zapravo imaju veze sa našim životima. Opterećeni smo sa mnogim stvarima koje se dešavaju na drugoj strani planete, čini mi se na neki način i bezrazložno.
Nedavno sam pročitao roman od Vladimira Arsenijevića ”Ti i ja Anđela” i kroz cijeli roman se ”provlači” jedna umjetnica koja svojim radom ukazuje na tadašnju situacju u društvu i ”ludilo” u kojem su se nalazili. Koliko danas jedan umjetnik može da utiče na tuđe razmišljanje i da li može nešto da promijeni, bar u nekom svom mikrosvijetu?
Mirjana Karanović: Mislim da to nije pitanje samo umetnika, to je pitanje prosto pojedinačne osobe. Ja ne mislim da jedna osoba, bilo da je umetnik ili ne, može globalno da menja velike stvari, velika dešavanja u jednom društvu. Niti jedan umetnik, ma koliko jak bio, ne može da zaustavi na primer rat ili da ga pokrene. To su stvari koje uvek više zavise od nekih drugih faktora. Ali mislim da jedna osoba može sobom da pokrene lanac nekih dešavanja među ljudima.
U Srbiji postoji jedan čovek, jedan stolar, koji pravi kolevke i stolice za bebe, onda on te stolice i kolevke poklanja. Ja mislim da je ta njegova dobrota i velikodušnost učinila mnogo više, u tom pravcu da se ljudi dobro osećaju, nego razna obećanja i izjave po novinama da će nam biti bolje i da se radi na ovome ili onome. Pojedinačno ljudi mogu jedni za druge puno da učine i takvih stvari nema puno po novinama u smislu da se o tome piše. U novinama čitamo o lošim stvarima, o nasilju, crna hronika je nešto što danas privlači intenzivnu pažnju. Ali ima puno dobrih ljudi, koji zapravo održavaju ravnotežu u ovom svetu, ravnotežu dobra i zla. To zlo je danas, čini mi se, u velikoj ofanzivi svuda.
Mene kao mladog čovjeka provocira pojam ljudske slobode, šta za vas znači sloboda?
Mirjana Karanović: Za mene je sloboda jedna lična kategorija, zato što sam živela u društvu neslobode. I sloboda je za mene prostor koji za sebe osvojiš, koji ti sebi dozvoliš. Hoću da kažem ljudi mogu biti slobodni, ali su odlučili da žive u zatvorima, svojim sopstvenim. Mislim da sloboda ne zavisi isključivo od onoga što neki režim ili neki sistem ili društvo označavaju kao ono dozvoljeno ili ne dozvoljeno. Čovek može biti slobodan i onda kada pravila govore drugačije. Sloboda je jedna kategorija koja se ne da tek tako oznčiti, oivičiti ili ograditi, pa da kažeš: ”Izvoli ovo je tvoja sloboda”. Mislim da je to nešto što se određuje kao prostor suprotan prostoru tvojih strahova. Znači sve ono u čemu te tvoji strahovi zarobljavaju, ne dozvoljavaju ti da imaš svoju slobodu. Boreći se protiv sopstvenih ograničenja, protiv sopstvenih strahova, mi kreiramo prostor slobode. S druge strane postoji nešto što su neki prostori društvene ne slobode, a to se dešavalo kroz istoriju, što je bilo da recimo ljudima drugačije boje kože nije dozvoljeno da ulaze u neki prostor, nisu im dozvoljena neka prava. To su procesi koji zahtevaju šire društveno delovanje i zahtevaju promenu zakona. Po mom mišljenju su ta dva načina borbe za slobodu nešto u čemu sam ja lično učestvovala, u stvaranju drugčijih društvenih okolnosti za našu kolektivnu slobodu, a jako sam u sebi radila da moji strahovi me ne ograničavaju i da ja imam pravo na svoju kreativnost, svoju slobodu, da ne moram da se bojim sopstvene osude. Jer mi smo sebi najgori ”zatvorski čuvari”.
Vi na akademiji radite sa studentima glume. Kakva je njihova perspektiva u odnosu na vrijeme kada ste Vi završili akademiju, jer mislim da se svijet promijenio u zadnjih 30 godina?
Mirjana Karanović: To vreme i ovo vreme se razlikuje evidentno. Ja mislim da su pravila manje više slična, a to je da oni koji puno ulože, koji su spremni da puno daju i koji rade na sebi mogu da nešto naprave. Oni koji očekuju da im se nešto desi i koji su pasivni u odnosu na svoj život i na svoju sudbinu, oni prosto nigde ne stignu. Svakako da postoje prepreke, predrasude i ograničenja, možda je njima teže jer je ovaj svet danas malo više uzburkan i mnogo više je neizvesnosti, ali oni su rođeni u ovom svetu. Ja se danas, takva kakva sam bila, možda ne bi snašla. Ali ovo je njihovo vreme, ovo je njihov svet, oni nisu upali u to oni su u tome odrasli. Moja perspektiva u odnosu na današnje vreme je drugačija nego perspektiva onih koji su u ovom vremenu rođeni. Ovo je njihov prostor, mislim da su pravila slična, a to je da moraš da se boriš za ono u šta veruješ, sve ostalo je samo pitanje scenografije, istorijskih okolnosti.
Fotografija preuzeta sa portala BNP-a Zenica